You can get addicted to a certain kind of sadness…
never mind…
It is the distance that makes life a little hard…
… I’ll wait till the end of time for you…
Jesenje. Jesen je.
Jesen me nekako uvek uspori; osvesti. Realnija sam nego u proleće ili zimu. Toga se prisetim kada čujem prve kiše koje je najavljuju.
Sad sam onako, ozbiljna. Odraslija. Smešna stvar. A tako uverena da ono spolja ne tvori ono unutra!
Kišno je ovo doba. Volim kišu. Ali to znaš. Znaš i zašto je volim. Sve opere, osveži, umiri. Sve je jasnijih boja posle nje. Bez prašine. Miriše na čisto; na čistije.
Ta šetnja po kiši ne miruje. Šetam po toj šetnji u mislima često. Nije bila jesen. Ali kiše je bilo. Tople.
I kada ja mirujem, misli ne miruju. Kada ja odmaram, radi srce svoje stvari… vredno srce. Neumorno. Nikako da se umori.
I sad ovako sporija, svesnija, ozbiljnija, odraslija ništa manje ne želim. Svega želim više. A tako mirno stojim sa strane svog života. Ko bi rekao?!
Vreme prolazi…
8 months ago
For the best
God grant me the Serenity
to accept the things
I cannot change,
Courage to change the things I can,
And Wisdom to know the difference.
Fuck you!
Razbio si me…
E sad, lepo naučeno kao i uvek uspešno: otrčaću kao da spašavam život! Mrzim te! Mrzim!
Koji je jedini JEDINI strah?! Znaš to… izgubiti kontrolu! Biti slab! Mrzim te!
11 months ago):
